Danica Milivojčević – Kako sam preživela i živim sa bolešću

Život… Moj život, pun ljubavi, sreće, veselja, planova, harmonije u svom domu. Deca lepa, zdrava, muž uspešan u svom poslu, pažljiv, nežan. Ja voljena, srećna.

Odjednom osećam neki nemir, kao da se sprema oluja. Taman oblak se nadvio nad moje ušuškano gnezdo. Strašna vest. Karcinom dojke! Ne mogu da verujem. Uvek sam bila zdrava. Verovatno je greška.

Nadam se, dok čekam rezultate sa analize, da je sve u redu. Onda sledi šok, neverica. Bolest je potvrđena! Kako se pomiriti i krenuti dalje? U glavi haos, mnogo glasova, svaki vuče na svoju stranu. Osećam se nemoćno a suza nema. Da mi je bar malo da zaplačem ali ne mogu. Moram biti hrabra zbog dece, zbog muža koji je dijabetičar a previše emotivan, ne ume da sakrije bol. Gleda me i kaže: „Pobedićemo, uz tebe sam…Znas da se uvek namučimo a onda nam bude dobro“. Verujem mu, znam da će da bude dobro. On je uz mene.

Krećem sa lečenjem: operacija, hemoterapija, zračenje. O bolesti malo znam, raspitujem se, učim ponovo i ponovo. Svi su uplašeni ali to ne pokazuju. Ja se pravim hrabra, kao da mi ništa ne fali, radim po kući, smejem se sa decom, idemo u šetnju, kod prijatelja… Sve je isto osim što nosim periku ili maramu. Kažu da mi lepo stoji a da bez kose ličim na pevačicu Šinejd O Konor. Ne smem da pokleknem. Odgovorna sam za svoju porodicu. Stežem zube i idem dalje.

Kako kažu, posle kiše uvek dolazi sunce. Prvu bitku sam dobila ja, uz pomoć svojih najbližih i njihove ogromne ljubavi koja je učinila da nesreća ode. Ali ja znam da je neprijatelj još uvek tu i vreba sa svih strana. Zato ga ja držim pod kontrolom, dobro ga poznajem i sa njim sam na distanci. Još uvek sam jača. Ne želim da budem bolesna. Počinjem da živim jedan novi život punim plućima. Suočila sam se sa sama sobom i uspela da pobedim sebe.

A onda još jedan šok. Moja najveća podrška, moja ljubav, drug, prijatelj, sve najlepše moje dolazi sa dijagnozom: karcinom pluća! Prognoze nikakve. Opet borba, mnogo stresa. Molim se da sve bude dobro i čvrsto verujem u to. Veruje i on. Vidim mu u očima nadu i volju za životom.

Pravimo planove. Sa decom razgovaramo kao da je sve u redu. Oni se mnogo i ne plaše. Majka je pobedila i tata će.

Ali nije sve onako kako mi želimo. Jednog sunčanog jutra na veliki praznik njegove reči su ostale neme, njegove oči, moj prozor u svet, sve moje se ugasile. Njegov pogled je ostao prikovan za moje lice. Nestalo je sjaja. On je otišao a sa njim i deo mene.

Kući dolazim skrhana od bola, tuge, nemoći, krivice što nisam mogla da mu pomognem. Ali moram biti hrabra, u mene su sada uprta četiri nevina i svetla oka koja imaju samo mene.

Ne smem odustati od života. Čak i kada osećam da sutra ne postoji. Zaboravljam tugu i krećem dalje. Ustajem i još brže pravim korake, jer nada uvek postoji. Kada me pitaju kako sam, uvek kažem da sam dobro a tako želim da me neko pogleda u oči, zagrli i kaže : „ Znam da nisi“.

Iz ovoga sam izašla mnogo jača, ali nikada ne znaš koliko si jak sve dok biti jak ne postane tvoj jedini izbor koji imaš.

Ne znam koliko još dana imam u ovom životu. To niko ne zna. Ali znam da ću tim dolazećim danima dodavati više života i radosti. Koračaću kroz život noseći i nudeći ljubav i osmeh. Više nisam ista osoba, sada sam jača i od sama sebe. Život mi je nametnuo mnogo razloga za plakanje, a ja ću njemu mnogo razloga za smeh i sreću. Ja sam slobodna i odlučna da budem uvek pobednica.

Moja priča – Jači od straha

Moja priča – Danica Milivojčević

"Smatram za sebe da sam veliki pobednik, ja sam Danica i jača sam od straha."Pogledajte Daničinu ispovest o borbi protiv kancera u našem serijalu „Moja priča“. #JaciOdStraha www.jaciodstraha.rs

Posted by Jaci od straha on Friday, November 3, 2017