Maligna bolest, zavisno od lokalizacije, stadijuma bolesti i posledica lečenja, pokreće suštinska pitanja u partnerskim odnosima. Ona predstavlja test partnerskih odnosa. Najčešće pitanje koje oboleli postavljaju sebi je šta ako moj partner/ moja partnerka nije dovoljno snažan/snažna da se nosi sa mojom bolešću? Prihvatanje obolele osobe koja oboli od raka od strane partnerke/partnera ili njeno odbacivanje, povezani su sa kvalitetom odnosa između partnera.

Pažnja i nežnost, koju mi je suprug u tim trenucima pružao, bila je za divljenje. Izgledalo je da deo mog bola preuzima na sebe i tako mi pomaže. (Boda)

Partnerski odnosi koji su zasnovani na prijateljstvu, ljubavi, poverenju i poštovanju preživljavaju gubitak koji izaziva rak. Bolest može da produbi odnos i poveća bliskost, da donese novi kvalitet. Partneri najčešće postaju još bliži, bolje se razumeju i posvećeniji su jedno drugom.

Moj muž me je dobro razumeo i osećao. Znao je da mi se se strah uvukao pod kožu, vakodnevno je dolazio u bolnicu, udaljenu 50 kilometara, vedar i raspoložen sa pričom kako brine o našem sinu, održava kuću, kuva ručak, radi na poslu i sve čini da se ne primeti da me nema. (Julija)

Da li će partner/partnerka i dalje da voli moje promenjeno telo?

Bolest može vidljivo da utiče na fizički izgled obolele osobe nakon hirurških intervencija ili tokom lečenja hemoterapijom ili zračenjem ( opadanje kose, promene na koži i slično) i da doprinese teškoćama u prihvatanju svog promenjenog izgleda. Osobe koje su imale intervencije koje nisu spolja vidljive imaju manje problema u prihvatanju sebe tokom i nakon bolesti.

Svako od nas ima svoju “ličnu mapu”, telesnu šemu koja se u slučaju specifičnih bolesti narušava. Narušavanje telesnog integriteta i celovitosti menja naš doživljaj sebe i možemo se osetiti “izgubljeno”. Jedan gubitak sa sobom povlači veliki broj realnih ali i simboličkih gubitaka kao što su gubitak ženstvenosti ili muževnosti, gubitak seksualne uloge, gubitak mogućnosti materinstva ili očinstva i sl. Sve ovo može dovesti do snižene samoprocene ili preterane zaokupljenosti imaginarnim ili minimalnim anomalijama na telu.

Niko me do sada nije video sa ožiljkom, da nemam dojku. Pre operacije sam imala prijatelja, ali kako je za njega trebalo mnogo vremena, mnogo para za frizuru, doterivanje, izlaske, umorila sam se od druženja. (Vinka)

Seksualna želja zavisi od emocionalne sigurnosti, sopstvenog doživljaja vrednosti sebe kao žene/muškrca, predviđanja budućnosti kao i od postojanja objektivnih somatskih smetnji. Uživanje u seksualnosti spada u kvalitet života koji će žena/muškarac najčešće moći da doživi nakon procesa lečenja. Često se dešava da u vreme lečenja oboleli nisu spremn ni fizički ni psihički na ovaj čin. Onda kada osete da to mogu i požele ( kada prihvate svoj novi izgled, poraste im kosa, naviknu se na pomagala ili bar mogu da ih ignorišu) treba da pokažu partneru/partnerki svoju potrebu. Kvalitet seksa se ne mora ili se možda može promeniti, kao npr. u povećanoj potrebi za nežnošću.

Tema seksualnosti može biti opterećena strahom i stidljivošću obe strane. Za vezu rak predstavlja ili može predstavljati novu situaciju, u kojoj se oba partnera plaše da neće ispuniti očekivanja onog drugog. Posledica ovog straha je povlačenje oba partnera i oklevanje da načine prvi korak ka onom drugom. Tako će se seksualni kontakti sve više izbegavati, često nasuprot postojećim seksualnim željama i potrebama.

Prvo pitanje mog muža, kada sam mu saopštila da imam rak dojke, bilo je: „Šta ti misliš, kako ću ja, kada ti umreš?“ Nije prijalo, ali nije me ni izbacilo iz ravnoteže. Nije prvi put da ne smem klonuti, da ne sme biti besmislenih postupaka, da moram misliti na nekom višem nivou, koje se površnim posmatranjem ne prepoznaje. (Vesela)

Žene se često boje da će biti odbijene, da neće zadovoljiti partnera, da nisu dovoljno privlačne, da neće odgovoriti na njegova očekivanja. Kao partnerke se plaše da će neuspeli pokušaji smanjiti samopouzdanje i samopoštovanje obolelog partnera.

Želela sam da odem iz kuće i da vratim slobodu mužu, svekru i svekrvi. Našla sam i namešteni stan, ali su me zdrav razum i ljubav prema deci, mužu, pa čak i prema starcima zadržali. Bila sam im ipak potrebna ili samo nisam imala hrabrosti. Bili smo, zapravo, potrebni jedni drugima. (Svetlana)

Muškarci se plaše da više nisu dovoljno muževni i privlačni ili da će biti nefunkcionalni u seksualnim odnosima. Muževi se često plaše da ne povrede partnerku i teško im je da izađu na kraj sa bojažljivim ponašanjem žena. Poneki partneri imaju osećaj odbojnosti i strah da se ne zaraze. Treba im reći da rak nije zarazan.

Zar je trebalo da je sasvim izgubi, pa da shvati koga je sve vreme imao pored sebe? Alkohol ga i dalje čini otupelim na osećanja i potrebe drugih ljudi. (Ana)

Razgovarajte otvoreno sa partnerom/partnerkom o svom doživljaju same/samog sebe, o narušenoj telesnoj šemi. Hrabro pričajte o svojim željama i strahovima. Svi problemi se ne mogu rešiti razgovorom, ali mnogi mogu.

Bolela me je borba sa mužem. Ja u klin, on u ploču. Imala sam utisak da sve što mu kažem stigne samo do njegove košulje. A ja sam htela više. (Cveta)

Ne mogu da kažem da mi moj suprug nije dao podršku. On je jedini koji sve zna o mojoj bolesti, lečenju, terapijama, pomagao mi je pri tuširanju, oblačenju… Ali meni kao da to nije bilo dovoljno. (Valerija)

Pitajte lekare koji simptomi će duže potrajati, a koji su kratkoročni. Tako se možete prilagoditi novoj situaciji. Neka ograničenja su možda i opravdana, ali se zajednički mogu rešiti. Ne zaboravite da je polni odnos samo jedna strana Vaše seksualne veze. Možete isprobati druge telesne nežnosti i u njima naći zadovoljstvo.