Малигна болест, зависно од локализације, стадијума болести и последица лечења, покреће суштинска питања у партнерским односима. Она представља тест партнерских односа. Најчешће питање које оболели постављају себи је шта ако мој партнер/ моја партнерка није довољно снажан/снажна да се носи са мојом болешћу? Прихватање оболеле особе која оболи од рака од стране партнерке/партнера или њено одбацивање, повезани су са квалитетом односа између партнера.

Пажња и нежност, коју ми је супруг у тим тренуцима пружао, била је за дивљење. Изгледало је да део мог бола преузима на себе и тако ми помаже. (Бода)

Партнерски односи који су засновани на пријатељству, љубави, поверењу и поштовању преживљавају губитак који изазива рак. Болест може да продуби однос и повећа блискост, да донесе нови квалитет. Партнери најчешће постају још ближи, боље се разумеју и посвећенији су једно другом.

Мој муж ме је добро разумео и осећао. Знао је да ми се се страх увукао под кожу, вакодневно је долазио у болницу, удаљену 50 километара, ведар и расположен са причом како брине о нашем сину, одржава кућу, кува ручак, ради на послу и све чини да се не примети да ме нема. (Јулија)

Да ли ће партнер/партнерка и даље да воли моје промењено тело?

Болест може видљиво да утиче на физички изглед оболеле особе након хируршких интервенција или током лечења хемотерапијом или зрачењем ( опадање косе, промене на кожи и слично) и да допринесе тешкоћама у прихватању свог промењеног изгледа. Особе које су имале интервенције које нису споља видљиве имају мање проблема у прихватању себе током и након болести.

Свако од нас има своју “личну мапу”, телесну шему која се у случају специфичних болести нарушава. Нарушавање телесног интегритета и целовитости мења наш доживљај себе и можемо се осетити “изгубљено”. Један губитак са собом повлачи велики број реалних али и симболичких губитака као што су губитак женствености или мужевности, губитак сексуалне улоге, губитак могућности материнства или очинства и сл. Све ово може довести до снижене самопроцене или претеране заокупљености имагинарним или минималним аномалијама на телу.

Нико ме до сада није видео са ожиљком, да немам дојку. Пре операције сам имала пријатеља, али како је за њега требало много времена, много пара за фризуру, дотеривање, изласке, уморила сам се од дружења. (Винка)

Сексуална жеља зависи од емоционалне сигурности, сопственог доживљаја вредности себе као жене/мушкрца, предвиђања будућности као и од постојања објективних соматских сметњи. Уживање у сексуалности спада у квалитет живота који ће жена/мушкарац најчешће моћи да доживи након процеса лечења. Често се дешава да у време лечења оболели нису спремн ни физички ни психички на овај чин. Онда када осете да то могу и пожеле ( када прихвате свој нови изглед, порасте им коса, навикну се на помагала или бар могу да их игноришу) треба да покажу партнеру/партнерки своју потребу. Квалитет секса се не мора или се можда може променити, као нпр. у повећаној потреби за нежношћу.

Тема сексуалности може бити оптерећена страхом и стидљивошћу обе стране. За везу рак представља или може представљати нову ситуацију, у којој се оба партнера плаше да неће испунити очекивања оног другог. Последица овог страха је повлачење оба партнера и оклевање да начине први корак ка оном другом. Тако ће се сексуални контакти све више избегавати, често насупрот постојећим сексуалним жељама и потребама.

Прво питање мог мужа, када сам му саопштила да имам рак дојке, било је: „Шта ти мислиш, како ћу ја, када ти умреш?“ Није пријало, али није ме ни избацило из равнотеже. Није први пут да не смем клонути, да не сме бити бесмислених поступака, да морам мислити на неком вишем нивоу, које се површним посматрањем не препознаје. (Весела)

Жене се често боје да ће бити одбијене, да неће задовољити партнера, да нису довољно привлачне, да неће одговорити на његова очекивања. Као партнерке се плаше да ће неуспели покушаји смањити самопоуздање и самопоштовање оболелог партнера.

Желела сам да одем из куће и да вратим слободу мужу, свекру и свекрви. Нашла сам и намештени стан, али су ме здрав разум и љубав према деци, мужу, па чак и према старцима задржали. Била сам им ипак потребна или само нисам имала храбрости. Били смо, заправо, потребни једни другима. (Светлана)

Мушкарци се плаше да више нису довољно мужевни и привлачни или да ће бити нефункционални у сексуалним односима. Мужеви се често плаше да не повреде партнерку и тешко им је да изађу на крај са бојажљивим понашањем жена. Понеки партнери имају осећај одбојности и страх да се не заразе. Треба им рећи да рак није заразан.

Зар је требало да је сасвим изгуби, па да схвати кога је све време имао поред себе? Алкохол га и даље чини отупелим на осећања и потребе других људи. (Ана)

Разговарајте отворено са партнером/партнерком о свом доживљају саме/самог себе, о нарушеној телесној шеми. Храбро причајте о својим жељама и страховима. Сви проблеми се не могу решити разговором, али многи могу.

Болела ме је борба са мужем. Ја у клин, он у плочу. Имала сам утисак да све што му кажем стигне само до његове кошуље. А ја сам хтела више. (Цвета)

Не могу да кажем да ми мој супруг није дао подршку. Он је једини који све зна о мојој болести, лечењу, терапијама, помагао ми је при туширању, облачењу… Али мени као да то није било довољно. (Валерија)

Питајте лекаре који симптоми ће дуже потрајати, а који су краткорочни. Тако се можете прилагодити новој ситуацији. Нека ограничења су можда и оправдана, али се заједнички могу решити. Не заборавите да је полни однос само једна страна Ваше сексуалне везе. Можете испробати друге телесне нежности и у њима наћи задовољство.