Животне кризе као што је малигна болест, могу често бити отежане и тиме што су оболеле особе у позицији да су усамљене или да током болести остану без подршке најближих. Искуства показују да тамо где партнерски односи немају потребан квалитет, болест може довести до још већег отуђења, па и напуштања.
Кроз све ове године, муж је био стално запослен, дуго одсутан, живот је пролазио, променио се, путеви су нам се разишли, навикли смо се да живимо свако за себе. Развели смо се. То није било због болести или због рата, већ смо се само променили. А можда је, ипак, све то повезано… Више није важно. Пронашла сам себе и свој мир. (Славица)
Након нежних и утешних додира после операције, по доласку кући, све се променило. Између нас је нестало сваке комуникације. Разговор је сведен на минимум. Телесни додири испод минимума. Никада није видео ожиљак, никад више није упитао шта се догађа у мом телу. Као да се уплашио и побегао. (Бода)
Издали су ме сви. Мој муж, коме сам веровала још као девојчица, као девојка и као његова супруга. Одабрао је алкохол уместо лепог и мирног породичног живота. Издала ме моја рођена мајка, која ме, након мог развода, није примила к себи с дететом, но сам се морала потуцати по становима. Издала ме је моја држава, растурила је моје предузеће и одузела ми право на рад, а заузврат је тражила да мој син, мој дечак, служи војни рок у зони ратних дејстава. (Душанка)
Кроз лечење сам пролазила сама. Мој муж је умро пре четири године, дан након оперативног захвата на трбушној аорти. А пре операције му је прогнозиран нови бољи живот.Покосила ме је његова смрт. Осећала сам се поражено, осрамоћено. (Мара)
Муж ме је оставио због друге жене, заљубио се; разумела сам га. Хтела сам да му опростим. Било ми је тешко. Мојих четворо деце је остало са мном. Неки још нејаки, неки у школи. Тешила сам се да нисам сама. Верујем у боље. У своје сестре. У вечни пламен који греје све усамљене, заборављене и болесне. (Марта)
Не морате никада да будете сами док се борите са болешћу. Важно је да будете свесни да је малигна болест физички, психолошки и емотивно јако велики терет за једну особу и да су ’’помагачи’’ и подршка неопходни како бисте се изборили са болешћу.
Децу сам сажаљевала, муж је био незаинтересован, мами је било доста и њене болести. Коме да се поверим? Остао ми је само мој колектив, колеге и колегинице. Рекла сам. С обзиром да нисам имала родбине овде у Сомбору, били су ми све, и род и помози Бог. (Розалија)
Уколико немате партнера/партнерку, примарну породицу или она није функционална, односно не пружа Вам подршку, треба да размислите о широј породици, или о некоме ко јесте ваша породица на други начин, а то су најчешће пријатељи. Иако је то доста тешко у условима боловања и лечења, потребно је одржавати односе са пријатељима и другим значајним особама који могу бити извори стабилне и топле емоционалне подршке.
Када се већ неко разболи, срећан је ако лечење тече глатко и онако како је прописано, а нарочито када има стални ослонац у блиској особи. Они који све ово немају, а међу њима сам била ја, нису сасвим несрећни. Време све ублажи и излечи, све просто прође и онда нам се учини да и није било тешко. (Мара)
Извори подршке, поред пријатеља, могу бити и особе са искуством болести које вам практичним саветима и својим искуствима могу помоћи да се лакше изборите са оним што вас чека и прати у току лечења, медицински раници, комшије, особе са којима сте некада били блиски, удружења пацијената.
Након операције више времена и снаге посвећујем себи, мислим на себе и волим себе.Више ме не љуте ни грубе шале мога мужа. Прихватила сам да је то у ствари његов начин да се одбрани од изненађења и да је то његов начин да ме воли. Као да је његов страх за мене био већи од мог када смо сазнали за болест, али војнички понос није дозволио да то покаже. Више времена проводи са мном, наш унук нам је узданица. Мој муж је заволео и моје другарице и њихове породице. Захвалан им је на њиховој помоћи у мом опоравку јер је свестан да он није могао такву подршку да ми пружи. (Цвета)
Укључила сам се у у Клуб жена оперисаних због рака дојке. Сваке среде поподне се сретнемо, разговарамо, разме-њујемо искуства, рецепте, савете. Ту сам видела да има мојих вршњакиња, жена старијих од мене, па и млађих, да можемо бити помоћједне другима, и осетила сам их као своју родбину, другарице. Телефонирамо једна другој, ћаскамо, са некима се срећем и ван редовних састанака. Тешко ми је када нас нека напусти. И ту смо се оснажиле и изградиле, негујемо успомене на наше другарице. (Ђука)
Суштинска помоћ ових особа је да Вас подрже и помогну да прођете кроз психички и физички тешке фазе у току лечења. Кроз контакте са овим особама бићете у могућности да изразите своје емоције, смањите узнемиреност и страхове, сазнате више о својој болести, не осећате се усамљено и изоловано, имате осећај припадања, сагледате своју болест из другог угла, научите нове вештине које ће побољшати квалитет вашег живота. Немојте да заборавите да су често животне кризе прилика да свој живот побољшате и окренете у корист себи.