Суочавање са дијагнозом рака никада није лако ни једноставно. Колико год размишљали о томе, чекајући дијагнозу, нико никада није довољно спреман да прими такву информацију. У таквој ситуацији људи различито реагују, али постоје неке универзалне, нормалне реакције и емоције које се јављају након сазнања да сте оболели од рака.

Већина оболелих у суочавању са дијагнозом пролази кроз следеће фазе – шок, неверица, порицање, преиспитивање, љутња и бес, туга, депресија, суочавање, прихватање.

“Наш познати писац, нобеловац Иво Андрић написао је отприлике овако: „Болесник који се не помири са чињеницом да је болестан и болест не назове правим именом, неће никада здравити.“Од кад сам се разболела, учим да живим са чињеницом да сам се разболела, да сам оперисана, а да је то што је напипано у мојој десној дојци било малигно и да је моја дојка одстрањена.” (Нађа)

Само сазнање о дијагнози представља велики шок, који за собом носи огроман страх. Страх од тога шта ће се даље дешавати, страх од смрти, од бола, терапија, будућности….

“Сећам се момента када ми је саопштена дијагноза и у тренутку прелетео цео живот кроз свест. Занемела сам и осетила празнину у души и огроман страх,….” (Весела)

“Рак је за мене била неразумљива, докторска реч, а ја се уопште нисам осећала болесно. Када су ми рекли да је то рак дојке, осетила сам се као ударена маљем. Схватила сам да је ствар озбиљна и кроз мене је пролазило хиљаде црних мисли, самосажаљење, пројекција мог живота уз болест, неизвесна прогноза. Осетила сам се усамљеном.” (Славица)

Често мислимо да се лоше ствари, па тако и рак дешавају неким другим људима и врло често суочени са дијагнозом рака , људи су склони да поричу ту чињеницу: „Не, то није могуће!“ Негација и сумња у дијагнозу могу особу навести на додатне анализе и прегледе, тражење другог лекарског мишљења и слично.

“Одакле да почнем? Где све нисмо били? Шта све нисмо поручивали преко интернета? Чајеве, реиши, јапанске сушене печурке, које се на кинеском зову „линг ћи“. Тврди се да је то најкоришћенија лековита гљива Далеког истока. Код нас је зову „храстова сјајница“, а латински назив јој је „ганодер-ма луцидум“. Чајеве и мешавине француске траварке Марије Требен смо такође имали у својој кућној апотеци. Постао сам стручњак у припремању и сервирању за њу. Изгледали смо као очајници. Наши путеви су имали само један циљ. Помоћ. Помоћ!” (Мирјана)

Када се дијагноза дефинитивно и без сумње потврди, многи оболели имају осећај неправде и осете велику љутњу. Суочени са раком, оболели могу бити љути на живот, Бога, универзум, друге људе, па на крају и на себе саме.

“Како сам била бесна на себе у тренутку кад сам под пазухом десне руке напипала нешто слично тениској лоптици. Те величине и још бежи под прстима. Зајеби ствар, ово је нешто гадно! Да нећу можда мандркнути? Не!!!

Имала сам мало више од четрдесет осам година, недовршену кућу, неситуираног сина, који од оца нема шта очекивати, и план да служењем у Италији све ставим на своје ноге.” (Душанка)

Преиспитивања: „зашто баш ја?“, “зашто баш мени то да се деси?, “што нисам више водила/водио рачуна о себи“, „што сам се разболела/разболео“, доводе до осећаја кривице и туге. Туга може одвести особу у депресију, усамљеност и дубоку патњу.

“У делићу секунде схватила сам дијагнозу: било је малигно. Затворила сам очи. Сузе су почеле саме да теку, а у глави је настао хаос. Не умем да дефинишем стање у ком сам се нашла: да ли је то био страх или чак паника, разочарење, очај или све заједно?

Изван свега, питала сам се: „Зашто баш мени? Зашто баш сада? Шта ће бити са мном? Шта и како даље?“” (Зора)

“А тамо чекаоница без прозора и ваздуха, све жене овог света, као и ја чекају. У амбуланти ме нису ни погледали. Моји резултати су стајали пред конзилијумом – мом имену је одређена зрачна и хемотерапија и ја сам почела да плачем. Први пут саму животу плакала неколико сати без престанка. Питала сам се зашто баш ја?” (Валерија)

Када се као реакција на рак, код оболеле особе јави депресија, треба обавезно потражити помоћ стручњака! Негативне емотивне реакције на рак могу бити изузетно јаке и бурне и често могу представљати већи проблем у лечењу , од саме физичке болести.

“Али… Ја нисам била та која се борила. Била сам у сну, ружном сну, тачније у бунилу. Нисам имала снаге да размишљам ни о чему. Нисам могла да волим, жалим, слушам. Издвојила сам се из целог света. Инјекције, инфузије, таблете и глад смењивали су се двадесет четири сата. И тако данима, недељама. Видела сам да сви око мене плачу, шапућу, то ме је љутило и чудило, а ја сам и даље лежала беспомоћно.” (Наташа)

„Негде успут, тих дана заборавила сам да се смејем, радујем, заборавила сам и да разговарам са људима.” (Валерија)

“И чини се да околина жели да поправи квалитет живота особе са стомом више него она сама. Депресија и апатија је често пролазна фаза, али код неких потраје дуже и повлачи са собом и остале из окружења. Као да су разочарани осудом болести, паокривљују све око себе за бол и патњу коју морају подносити. Терет болести бацају на оне који су им најближи: супруг, супруга, мајка, деца, сестре, браћа, пријатељи.” (Бранка)

Када особа прихвати чињеницу да је оболела од рака , као своју реалност , она почиње и да се бори , да развија стратегије борбе против болести и добија наду и веру да ће у тој борби и успети.

“Уместо да размишљамо о смрти, почели смо размишљати о љубави. Нови животи су нам поклоњени. Када смо изашли из болнице, није било краја нашој срећи.” (Светозар и Ката)

“У новим околностима дала сам свом телу и души онолико времена за опоравак колико је потребно. И тело и душа су зацелили. Ово што се мени догодило није крај. То је нова страница књиге живота коју сад први пут читам. Без страха и предрасуда говорим о операцији, терапији, здравом начину живота, лепоти уметности, људској топлини.” (Бода)

“Пркосим животу и смејем се изазовима које је пред мене поставио. Одговара ми да то сви знају и да ми се диве, а ако икад дођу у ситуацију да их невоље савладају, нека из мог примера извуку поуку. Борити се, само борити!” (Дајана)

Све ове емоције су нормалне реакције на суочавање са дијагнозом рака, а које од њих и у ком интезитету ће се појавити код одређене особе зависи од много фактора. Карактеристике личности, претходна искуства, образовни ниво, културни миље, подршка околине и слично, су фактори од великог значаја који одређују како ће се одређена особа суочити са дијагнозом рака.