Životne krize kao što je maligna bolest, mogu često biti otežane i time što su obolele osobe u poziciji da su usamljene ili da tokom bolesti ostanu bez podrške najbližih. Iskustva pokazuju da tamo gde partnerski odnosi nemaju potreban kvalitet, bolest može dovesti do još većeg otuđenja, pa i napuštanja.
Kroz sve ove godine, muž je bio stalno zaposlen, dugo odsutan, život je prolazio, promenio se, putevi su nam se razišli, navikli smo se da živimo svako za sebe. Razveli smo se. To nije bilo zbog bolesti ili zbog rata, već smo se samo promenili. A možda je, ipak, sve to povezano… Više nije važno. Pronašla sam sebe i svoj mir. (Slavica)
Nakon nežnih i utešnih dodira posle operacije, po dolasku kući, sve se promenilo. Između nas je nestalo svake komunikacije. Razgovor je sveden na minimum. Telesni dodiri ispod minimuma. Nikada nije video ožiljak, nikad više nije upitao šta se događa u mom telu. Kao da se uplašio i pobegao. (Boda)
Izdali su me svi. Moj muž, kome sam verovala još kao devojčica, kao devojka i kao njegova supruga. Odabrao je alkohol umesto lepog i mirnog porodičnog života. Izdala me moja rođena majka, koja me, nakon mog razvoda, nije primila k sebi s detetom, no sam se morala potucati po stanovima. Izdala me je moja država, rasturila je moje preduzeće i oduzela mi pravo na rad, a zauzvrat je tražila da moj sin, moj dečak, služi vojni rok u zoni ratnih dejstava. (Dušanka)
Kroz lečenje sam prolazila sama. Moj muž je umro pre četiri godine, dan nakon operativnog zahvata na trbušnoj aorti. A pre operacije mu je prognoziran novi bolji život.Pokosila me je njegova smrt. Osećala sam se poraženo, osramoćeno. (Mara)
Muž me je ostavio zbog druge žene, zaljubio se; razumela sam ga. Htela sam da mu oprostim. Bilo mi je teško. Mojih četvoro dece je ostalo sa mnom. Neki još nejaki, neki u školi. Tešila sam se da nisam sama. Verujem u bolje. U svoje sestre. U večni plamen koji greje sve usamljene, zaboravljene i bolesne. (Marta)
Ne morate nikada da budete sami dok se borite sa bolešću. Važno je da budete svesni da je maligna bolest fizički, psihološki i emotivno jako veliki teret za jednu osobu i da su ’’pomagači’’ i podrška neophodni kako biste se izborili sa bolešću.
Decu sam sažaljevala, muž je bio nezainteresovan, mami je bilo dosta i njene bolesti. Kome da se poverim? Ostao mi je samo moj kolektiv, kolege i koleginice. Rekla sam. S obzirom da nisam imala rodbine ovde u Somboru, bili su mi sve, i rod i pomozi Bog. (Rozalija)
Ukoliko nemate partnera/partnerku, primarnu porodicu ili ona nije funkcionalna, odnosno ne pruža Vam podršku, treba da razmislite o široj porodici, ili o nekome ko jeste vaša porodica na drugi način, a to su najčešće prijatelji. Iako je to dosta teško u uslovima bolovanja i lečenja, potrebno je održavati odnose sa prijateljima i drugim značajnim osobama koji mogu biti izvori stabilne i tople emocionalne podrške.
Kada se već neko razboli, srećan je ako lečenje teče glatko i onako kako je propisano, a naročito kada ima stalni oslonac u bliskoj osobi. Oni koji sve ovo nemaju, a među njima sam bila ja, nisu sasvim nesrećni. Vreme sve ublaži i izleči, sve prosto prođe i onda nam se učini da i nije bilo teško. (Mara)
Izvori podrške, pored prijatelja, mogu biti i osobe sa iskustvom bolesti koje vam praktičnim savetima i svojim iskustvima mogu pomoći da se lakše izborite sa onim što vas čeka i prati u toku lečenja, medicinski ranici, komšije, osobe sa kojima ste nekada bili bliski, udruženja pacijenata.
Nakon operacije više vremena i snage posvećujem sebi, mislim na sebe i volim sebe.Više me ne ljute ni grube šale moga muža. Prihvatila sam da je to u stvari njegov način da se odbrani od iznenađenja i da je to njegov način da me voli. Kao da je njegov strah za mene bio veći od mog kada smo saznali za bolest, ali vojnički ponos nije dozvolio da to pokaže. Više vremena provodi sa mnom, naš unuk nam je uzdanica. Moj muž je zavoleo i moje drugarice i njihove porodice. Zahvalan im je na njihovoj pomoći u mom oporavku jer je svestan da on nije mogao takvu podršku da mi pruži. (Cveta)
Uključila sam se u u Klub žena operisanih zbog raka dojke. Svake srede popodne se sretnemo, razgovaramo, razme-njujemo iskustva, recepte, savete. Tu sam videla da ima mojih vršnjakinja, žena starijih od mene, pa i mlađih, da možemo biti pomoćjedne drugima, i osetila sam ih kao svoju rodbinu, drugarice. Telefoniramo jedna drugoj, ćaskamo, sa nekima se srećem i van redovnih sastanaka. Teško mi je kada nas neka napusti. I tu smo se osnažile i izgradile, negujemo uspomene na naše drugarice. (Đuka)
Suštinska pomoć ovih osoba je da Vas podrže i pomognu da prođete kroz psihički i fizički teške faze u toku lečenja. Kroz kontakte sa ovim osobama bićete u mogućnosti da izrazite svoje emocije, smanjite uznemirenost i strahove, saznate više o svojoj bolesti, ne osećate se usamljeno i izolovano, imate osećaj pripadanja, sagledate svoju bolest iz drugog ugla, naučite nove veštine koje će poboljšati kvalitet vašeg života. Nemojte da zaboravite da su često životne krize prilika da svoj život poboljšate i okrenete u korist sebi.
