Даница Миливојчевић – Како сам преживела и живим са болешћу

Живот… Мој живот, пун љубави, среће, весеља, планова, хармоније у свом дому. Деца лепа, здрава, муж успешан у свом послу, пажљив, нежан. Ја вољена, срећна.

Одједном осећам неки немир, као да се спрема олуја. Таман облак се надвио над моје ушушкано гнездо. Страшна вест. Карцином дојке! Не могу да верујем. Увек сам била здрава. Вероватно је грешка.

Надам се, док чекам резултате са анализе, да је све у реду. Онда следи шок, неверица. Болест је потврђена! Како се помирити и кренути даље? У глави хаос, много гласова, сваки вуче на своју страну. Осећам се немоћно а суза нема. Да ми је бар мало да заплачем али не могу. Морам бити храбра због деце, због мужа који је дијабетичар а превише емотиван, не уме да сакрије бол. Гледа ме и каже: „Победићемо, уз тебе сам…Знас да се увек намучимо а онда нам буде добро“. Верујем му, знам да ће да буде добро. Он је уз мене.

Крећем са лечењем: операција, хемотерапија, зрачење. О болести мало знам, распитујем се, учим поново и поново. Сви су уплашени али то не показују. Ја се правим храбра, као да ми ништа не фали, радим по кући, смејем се са децом, идемо у шетњу, код пријатеља… Све је исто осим што носим перику или мараму. Кажу да ми лепо стоји а да без косе личим на певачицу Шинејд О Конор. Не смем да поклекнем. Одговорна сам за своју породицу. Стежем зубе и идем даље.

Како кажу, после кише увек долази сунце. Прву битку сам добила ја, уз помоћ својих најближих и њихове огромне љубави која је учинила да несрећа оде. Али ја знам да је непријатељ још увек ту и вреба са свих страна. Зато га ја држим под контролом, добро га познајем и са њим сам на дистанци. Још увек сам јача. Не желим да будем болесна. Почињем да живим један нови живот пуним плућима. Суочила сам се са сама собом и успела да победим себе.

А онда још један шок. Моја највећа подршка, моја љубав, друг, пријатељ, све најлепше моје долази са дијагнозом: карцином плућа! Прогнозе никакве. Опет борба, много стреса. Молим се да све буде добро и чврсто верујем у то. Верује и он. Видим му у очима наду и вољу за животом.

Правимо планове. Са децом разговарамо као да је све у реду. Они се много и не плаше. Мајка је победила и тата ће.

Али није све онако како ми желимо. Једног сунчаног јутра на велики празник његове речи су остале неме, његове очи, мој прозор у свет, све моје се угасиле. Његов поглед је остао прикован за моје лице. Нестало је сјаја. Он је отишао а са њим и део мене.

Кући долазим скрхана од бола, туге, немоћи, кривице што нисам могла да му помогнем. Али морам бити храбра, у мене су сада упрта четири невина и светла ока која имају само мене.

Не смем одустати од живота. Чак и када осећам да сутра не постоји. Заборављам тугу и крећем даље. Устајем и још брже правим кораке, јер нада увек постоји. Када ме питају како сам, увек кажем да сам добро а тако желим да ме неко погледа у очи, загрли и каже : „ Знам да ниси“.

Из овога сам изашла много јача, али никада не знаш колико си јак све док бити јак не постане твој једини избор који имаш.

Не знам колико још дана имам у овом животу. То нико не зна. Али знам да ћу тим долазећим данима додавати више живота и радости. Корачаћу кроз живот носећи и нудећи љубав и осмех. Више нисам иста особа, сада сам јача и од сама себе. Живот ми је наметнуо много разлога за плакање, а ја ћу њему много разлога за смех и срећу. Ја сам слободна и одлучна да будем увек победница.

Моја прича – Јачи од страха

Moja priča – Danica Milivojčević

"Smatram za sebe da sam veliki pobednik, ja sam Danica i jača sam od straha."Pogledajte Daničinu ispovest o borbi protiv kancera u našem serijalu „Moja priča“. #JaciOdStraha www.jaciodstraha.rs

Posted by Jaci od straha on Friday, November 3, 2017