Љубица Ковачевић Лола – Живети са болешћу

Не знам када је све почело. У сваком случају није било баш без икаквих назнака.

Период много пре дијагнозе – био је сјајан. Здрава сам, живот је леп, могу све, не размишљам о болестима. Моје бриге су везане за друге области: породица, посао, финансије, ручак, веш, рођендани, свадбе…

Период уочи дијагнозе – мислим да сам здрава. И даље је све добро, вредна сам, брижна, весела.

Наравно, брине ме криза, школовање деце, бриге на послу… Дајем све од себе. Понекад ме боли глава, понекад лумбаго, не спавам баш најбоље, често сам прехлађена, а и нервознија сам него пре. Идем код лекара – дијагноза климакс. Хвала Богу, постоје лекови за све, пилуле за сваку бољку. Попијеш и идеш даље. Не бринеш о себи, није ти ништа.

А онда, једног дана дијагноза – РАК ДОЈКЕ У ОДМАКЛОЈ ФАЗИ.

Еј људи, рак! Умрећу, мучићу се. Јој, бојим се! Око мене настаје мрак и несносна тишина.Ништа не осећам, а све ме боли.То се зове страх.

ЛЕЧЕЊЕ – пошто не знам ништа о раку, сем оног, „ далеко било“, лечење, операција, терапије су новости које ме врло брзо враћају у стварност. Нема више страха и тишине. Имам много обавеза око лечења, снимања, резултата… Једнога дана, доктор каже „Е сада смо све одрадили, па памет у главу, редовна контрола. Болест се може вратити, јер је већ имала своју „поодмаклу фазу, али се може држати под контролом“.

КОД КУЋЕ – ево мени мог живота назад. Све је исто, а ништа више није као пре. Исте су бриге, исте радости, догађаји се догађају, иста је и кућа и људи… Радосно прихватам назад свој живот.

Међутим, нешто се променило. Нешто у мени, мој однос према свему је добио неку другу форму. Шта се дешава? Размисли! Аха! Била сам врло близу нестајања. Ово време, које сада живим, добила сам, зарадила, извојевала!

Прошла сам невероватан пут од пораза до победе. У почетку лечења, болест је била јака и немилосрдна, спремна да ме уништи. Тргла сам се скоро на крају времена. Схватила сам, да је време које је прошло пре дијагнозе, било време болести. Све касније, било је наше заједничко време, време борбе и време надмудривања, време разговора између нас две – мене и моје болести. Е, тада се десила та промена у мени: схватила сам – живот је и борба и брига и пажња и радост и сузе. Живот је –када чујеш и када видиш и када ослушкујеш. Живот је и моја болест, због које сам сада врло пажљива према себи и врло обазрива према њој.

Знам да сам касно схватила да је болест ту, и знам да је то од свега највећа грешка, а опет ја и моја болест живимо заједно већ шеснаест година. Понекад болест крене да се развија, то се зове метастаза. Е, тада је ухватим на време више не касним јер све може да се понови ако је савесно не контролишем, ако се заборавим. И ако заборавим себе.

 

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/21/rts-2/1208632/o-rodnoj-ravnopravnosti-zdravlje.html